Apoteoza (starogrčki:ἀποθέωσις,latinski:ăpŏthĕōsis = "pretvaranje u boga") ilideifikacija (od lat.dĕĭfĭco = "učiniti bogom") termin je kojim se označava uzdizanje čoveka među bogove. Umitologijama drevnih naroda, npr.Asiraca,Egipćana,Persijanaca,Grka iRimljana, često se sreće apoteoza mitskih osnivača gradova i zemalja, koji se, u okvirukulta heroja, smatrajubesmrtnim, prinose im se žrtve i ukazuju druge božanske počasti. Među najpoznatijim primerima u klasičnojantici jesuHerakle iRomul.[1]
Ugrčkoj mitologiji apoteoza se javlja već kodHomera, doduše samo u primeruLeukoteje. Najstariji je bio koncept uklanjanja tela, a zatim se javila ideja o tome da se smrtni element čisti vatrom, kao u slučaju Herakla. U istorijsko je doba postojala neka vrsta deifikacije, koja se sastojala u donošenju zvanične odlukepolisa da se istaknutim ljudima nakon smrti dodeleherojske počasti, što se događalo počev od vremenapeloponeskog rata, pri čemu su ponekad čak i još živi ljudi smatraniherojima. Po uzoru nafaraone, božanske je počasti za sebe tražioAleksandar Veliki, a u tome su ga sledili i njegovi naslednici, kakoSeleukidi tako još i višePtolemeidi.[2]
Kod Rimljana su već njihoviosnivački mitovi govorili o uzdizanjuEneje iRomula u nebu, no u istorijsko je dobaGaj Julije Cezar bio prvi koji je za sebe tražio božanske počasti: premda sebi nije podizaohramove, postavio je svoj kip među kipove bogova u svakom svetilištu uRimu i u mnogim svetilištima širomrimske države, a imenovao je i posebnog sveštenika(flamen) da se stara o njegovomkultu. Verovanje u Cezarovu božansku prirodu potvrđeno jekometom koja je sijala nekoliko meseci nakon njegove smrti, sve vreme trajanjapogrebnih igara priređenjih u njegovu čast. Naposletku je, za vremedrugog trijumvirata,senatskom odlukom službeno uvršten među bogove kao Božanski Julije(Divus Iulius). Njegov posinak i naslednikOktavijan uporno je odbijao sve ponude da mu se ukazuju javne božanske počasti, ali je prihvatio tituluAvgusta (Augustus = "Uzvišeni" ili "Presveti"), kao i to da mu se uprovincijama ukazuju počasti kao bogu. Kad je umro, senat ga je uvrstio među bogove kao Božanskog Avgusta(Divus Augustus) te odredio da mu se podigne hram, utemelje posebneigre i osnuje poseban sveštenički red koji će se starati o njegovom kultu(Augustales). Nakon ovoga, uvrštanje novih članova među "Božanske"(Divi) ― kako su se nazivali deifikovanirimski carevi ― postalo je jedan od prerogativa carskog dostojanstva. Ipak, ta je odluka, makar formalno, i dalje zavisila od odluke senata, koji ju je donosio na predlog naslednika pokojnog cara. Zbog toga nije svaki car bio uvršten među bogove niti je svaka deifikacija rezultirala utemeljenjem stalnog kulta. Mežu bogove su često uvrštavane i carice, od kojih je prva bila Avgustova suprugaLivija, koja je dobila naziv Božanska Avgusta(Diva Augusta), a ponekad su deifikovani i drugi članovi carske porodice.[2]
Još od Avgustovog vremena primenjivana je sledeća procedura deifikacije. Kad bi senat doneo odluku o proglašenju pokojnog cara za boga, voštani kip cara, čije je telo ležalo sakriveno ispod, bio je sedam dana izložen na krevetu odslonove kosti u carskoj palati, pokriven prekrivačima sa zlatnim uvezima; zatim suvitezovi isenatori na nosilima pronosili kip i careve posmrtne ostatke, uz veličanstvenu pratnju,Svetom ulicom doRimskog foruma, gde je držan pogrebni govor, a potom dalje doMarsovog polja, gde je nosiljka polagana na bogato ukrašenu pogrebnu lomaču piramidalnog oblika. Kad su izvršene poslednje počasti, lomača je bila zapaljena, a dok je gorela, s vrha lomače puštan je orao da poleti u nebo, što je simbolisalo uzdizanje careve duše među bogove.[2]
Iz peraSeneke Mlađeg potičesatira pod naslovomIgra o Klaudijevoj smrti(Ludus de morte Claudii), kodKasija Diona nazvana iPretvaranje u tikvu(Apocolocyntōsis), u kojoj se oštrim tonom i s puno jakog humora ismeva tek preminuli carKlaudije i njegovo proglašenje za boga. Mada u nepotpuno sačuvanoj satiri nigde nije reč o pretvaranju u tikvu, neki stručnjaci pomišljaju na to da se u izgubljenim delovima satire možda doista govorilo o Klaudijevom pretvaranju u tikvu umesto u božanstvo.[3]
 | U Wikimedijinoj ostavi ima još materijala o temi:Apotheosis |
 | Potražite natuknicuApoteoza u Wikirječniku, slobodnom rječniku. |
