Anaksimen (grč. Ἀναξιμένης) izMileta (oko 585–oko 525. st. e.) bio jegrčkifilozof, treći i poslednji pripadnikmiletske škole, kojom započinjeevropska iantička filozofija. Najverovatnije je bio prijatelj i učenik nešto starijegAnaksimandra. I on je, kao i Anaksimandar, napisao jedno delo "o prirodi", od koga je, međutim, sačuvan samo jedan mali fragment. Nešto veće svetlo na njegovo učenje bacaju zapisi koje su nam ostavilidoksografi.
Anaksimenovo učenje, bar na prvi pogled, izgleda kao nazadovanje u odnosu na Anaksimandrovo. Naime, napuštajući teoriju oapejronu, Anaksimen zapravo slediTalesa kada kao pratvar i prapočelo (ἀρχή) određuje jedan element. Prema Anaksimenu, međutim, taj element nijevoda, negovazduh (ἀήρ). U jednom doksografskom tekstu čitamo: "Anaksimen, Euristratov sin, Milećanin, prijatelj Anaksimandrov, kaže – kao i on – da je priroda, koja leži u osnovi, jedna i bezgranična, ali da nije neodređena – kao što kaže onaj – nego da je određena i naziva je vazduhom" (D. 13 A 5). Do takvog zaključka Anaksimen je možda došao na osnovu fenomenadisanja, jer čovek živi onoliko dugo koliko je kadar da diše, što je Anaksimena moglo lako podstaknuti da zabitak uzme vazduh. On zapravo i pravi paralelu izmeđučoveka iprirode uopšte: "Upravo kao što nas našaduša, budući da je vazduh, drži zajedno, tako i dah i vazduh obuhvataju čitavkosmos" (fr. 2). Stoga je vazduh pratvar, bitak sveta, iz kojeg "nastaju rađajuća i rođenabića i ona koja će se roditi ibogovi i božanska bića, dok ostala bića proizlaze iz njegovih posledica" (D 13 A 7).
Anaksimen nastoji objasniti i način na koji sva druga bića i stvari nastaju iz vazduha, bezgraničnog bitka: "Svojstvo vazduha je ovo: kada je uglavnom jednako raspoređen, on je za oči skriven; opažljiv pak postaje po hladnom i toplom, po vlažnom i po kretanju. Uvek se kreće, jer ako se ne bi kretao, ne bi se ni preobražavao; postajući gušći i ređi, on se pokazuje različitim: razređen postajevatra, a zgusnut dajevetrove. Iz vazduha po zgušnjavanju nastajeoblak, a kad se još više zgusne, nastane voda; ako se zgušnjavanje nastavi, vazduh se preobražava u zemlju; ponajviše zgusnuti vazduh jekamenje. Na taj način, gospodari nastajanja su suprotnosti toplo i hladno" (D 13 A 7).
Tako Anaksimen, nastojeći da objasni proces stvaranja iz bitka, uvodi pojmove zgušnjavanja i razređivanja. Sam po sebi vazduh se ne može opaziti. Ali širenjem i razređivanjem on postaje vatra, zgušnjavanjem pak pretvara se u vetar, oblak, vodu, zemlju i najzad kamen. Razređivanje se može shvatiti kao rađanje i rastenje, koje se ispoljava kao toplo (razređivanjem vazduh postaje topliji pa stoga teži ka vatri), a zgušnjavanje kao smanjivanje i postepeno gubljenje životnosti, što se ispoljava kao hlađenje (zgušnjavanjem vazduh je sve hladniji pa stoga teži ka čvrstom stanju). U tom gubljenju životnosti naslućuje se razlikovanjeorganskog odneorganskog. Primarni par suprotnosti toplo–hladno je ono što večnu i besmrtnu prirodu čini sposobnom da iz sebe rađa sva bića. Iz navedenog odlomka vidi se takođe i da je Anaksimen prvi koji je izveo sva četiri elementa sveta: vazduh, vatru, vodu i zemlju, s obzirom da se pre njega vazduh nije navodio kao jedan od elemenata.
Značajan momenat u Anaksimenovom učenju je i povezivanje svakogkvaliteta skvantitetom. On je, navodno, primetio kako je vazduh topao kada ga izdišemo otvorenih usta, a hladniji kada ga izdišemo zatvorenim ustima. To bi predstavljao eksperimentalan dokaz njegovog učenja.
Slično Talesu, i Anaksimen jeZemlju zamišljao kao ravnu ploču koja lebdi u vazduhu. Izgleda da se naučna slika o Zemlji teško primala uJoniji: čak je iDemokrit nastavio da veruje kako je ona ravna. Anaksimen je dao i jedno neobično objašnjenjeduge: prema njemu, ovaj fenomen nastaje zato štoSunčevi zraci padaju na na gust oblak kroz koji ne mogu prodreti. To je svakako predstavljalo napred u odnosu nahomerskumitološku predstavu duge kao traga koji za sobom ostavljaIrida, glasnica bogova.
