Édith Piaf (19.12.1915. –10.10.1963.) bila je čuvenafrancuska pevačicašansona i nacionalna ikona. U svojim ranijim nastupima bila je poznata kao "la Môme Piaf". Francuski muzički repertoar zadužila je pesmama kao što suLa vie en rose,Non, je ne regrette rien,Hymne à l'amour,Mon légionnaire,Milord i druge. Kao izuzetna ličnost bila je inspiracija brojnim kompozitorima, mentorka mnogim mladim umetnicima i dostigla je svetsku slavu uprkos činjenici da je njena kasnija karijera bila otežana teškom bolešću. Piaf se pojavljivala i u pozorištu kao i na filmu.
Ploča u ulici Bellville, 72, gde je rođena Édith Piaf
Édith je rođena19. decembra,1915. uParizu u uliciBelleville, 72, pod imenom Édith Giovanna Gassion. Rođena je u siromaštvu; otac joj je bio cirkuski artist, a majka ulična pevačica,kabilsko-italijanskog porekla. Kako nije mogla da je izdržava, majka ju je dala na čuvanje svojoj majci, Aïchi Saïd Ben Mohammed, koja nije mnogo vodila računa o maloj Édith. Kod bake je provela 18 meseci pre nego što je njen otac dobio odsustvo sa fronta i odvede je kod druge bake, očeve majke, koja je vodilabordel uBernayu uNormandiji. Malu Édith su sada čuvale prostitutke i prvi put je bila uredno hranjena u odevana. Kada je imala 7 ili 8 godina Édith je ostala slepa zbogkeratitisa. Prema navodima jednog biografa vid joj se vratio posle hodočašća na grobSvete Male Tereze. Posle 8 dana molitve na grobu Svete Tereze vid joj se vratio. Édith je celog života pokazivala posebnu odanost Svetoj Terezi i nosila je njen medaljon oko vrata.
Pri kraju rata njen otac je demobilisan i vratio se po nju. Od tada putuje po Francuskoj zajedno sa njim. U svojoj 14. godini prvi put je pevala u javnosti i nadalje je, kao i njena majka, pevala na ulicama Pariza. U tome joj se pridružila prijateljica Simone Berteaut ("Mômone") i njih dve su ostale zajedno celog života. Sa 16 godina zaljubila se u Louisa Duponta i već naredne godine rodila je svoje jedino dete, devojčicu po imenu Marcelle, koja je dve godine kasnije umrla odmeningitisa. Njen naredni momak bio je makro po imenu Albert, kome je davala deo zarade od uličnog pevanja, kako je ne bi naterao da se prostituiše.
Godine 1935. vlasnik noćnog kluba,Louis Leplée ju je otkrio naPigalleu, gde je često pevala, i pozvao je da nastupa u klubuLe Gerny naChamps-Élyséesu. U to vreme njen repertoar se sastojao uglavnom od pesama pevačiceFréhel. Leplée joj je dao ime "la Môme Piaf", koje, u lokalnom žargonu, znači vrabac. Svojim talentom i vanrednim glasom privukla je pažnju kompozitora kao što suRaymond Asso i njena buduća bliska prijateljica i saradnicaMarguerite Monnot, koja će je pratiti tokom cele karijere i koja je komponovala pesme kao što suMon légionnaire,Hymne à l'amour,Milord iAmants d'un jour.
Godine 1936. objavljuje svoj prvi albumLes Mômes de la cloche za kućuPolydor. Album je bio uspešan, ali se njena karijera našla u opasnosti kada je aprila iste godine Leplée pronađen ubijen u svom stanu od strane ljudi sa kojima je Édith ranije bila povezana. Ona nije bila optuživana, ali je na nju bila usmerena negativna pažnja medija.
Svoju karijeru je spasila i uzdigla kroz saradnju saRaymondomo Assoom. Asso joj je promenio ime u Édith Piaf, uvežbavao je u pevanju, sprečavao susrete sa ljudima koji bi joj doneli loš imidž i dao joj je novi repertoar koji je aludirao na njeno pređašnje iskustvo ulične pevačice.
Marta 1937. održala je koncert u Parizu u dvorani ABC, koji ju je momentalno učinio zvezdom obožavanom kod publike. Krajem30-ih nastupala je u dvoraniBobino, a 1940. pojavila se u pozorištu u predstaviLe Bel IndifférentJean Cocteaua, gde je takođe postigla uspeh. SaPaule Meurisseom, koji joj je bio partner u predstavi, pojavila se u filmuMontmartre-sur-Seine (1941.)
Za vreme nemačke okupacije Édith je nastavila je da drži koncerte, ali je podržavala francuski pokret otpora i pomagala je jevrejskim umetnicima da izbegnu progon Nemaca.
U proleće 1944. godine nastupala je uMoulin Rougeu, gde je mladi šansonerYves Montand držao prvi deo večeri. Iste godine joj umire otac, a naredne godine ostaje i bez majke.
Godine 1945. Édith sama pišeLa Vie en rose, koja će postati njena najpoznatija pesma, danas smatrana klasikom. Takođe, nastupa uComédie-Française. Yves Montand, koji je u međuvremenu postao zvezda, i ona nastupaju zajedno do 1946. godine, kada se razilaze. Iste godine počinje da nastupa saLes Compagnons de la Chanson, sa kojima 1947. nastupa uSAD, ali bez većeg uspeha.
Godine 1948, posle veoma pozitivnih komentara prominentnih kritičara uNew Yorku, konačno je doživela uspeh u SAD. Tada je upoznala francuskog bokseraMarcel Cerdana sa kojim razvija ljubavnu vezu, koja će se tragićno završiti. Oktobra 1949. Marcel kreće avionom iz Pariza u New York da bi se sreo sa Édith, ali njegov avion se srušio i Édith će celog života verovati da ga je ona ubila, jer ga je naterala da promeni planove i da umesto brodom, kako je planirao, krene avionom. Progonjena osećajem krivice, kao i tegobama zbogpoliartritisa, Édith razvija zavisnost odmorfijuma. PesmeHymne à l'amour iMon Dieu posvećene su Marcelu.
Godine 1953. Édith započinje proces detoksikacije i nastavlja da nastupa po muzičkim dvoranama sa velikim uspehom, krunisanim trijumfom uCarnegie Hallu uNew Yorku, 1956, posle čega nastavlja tamo redovno da nastupa.
Ljubavna veza saGeorges Moustakijem donela joj je još jedan hit, pesmuMilord, koju je on napisao (na muzikuMarguerite Monnot), ali i tešku saobraćajnu nesreću koja je dodatno pogoršala njeno ionako loše zdravstveno stanje i zavisnost od morfijuma.
Godine 1959. Édith se onesvestila na sceni u toku nastupa u New Yorku. Posle broja operacija vratila se u Pariz, ali bez Moustakija.
Na zahtevBruno Coquatrixa godine 1961. Édith nastupa u dvoraniOlymia u Parizu. Olympia se tada nalazila u finansijskim problemima i Édith ju je spasila serijom koncerata, koji su ostali zapamćeni kao najznačajniji trenuci njene karijere. Tu je prvi put izvela pesmuNon, je ne regrette rien, koju jeCharles Dumont napisao za nju.
Oktobra 1962. u svojoj 46. godini, iscrpljena i bolesna, Édith se ponovo udaje i to za zgodnog mladog pevačaThéo Sarapoa, kome je bilo tek 26. Sama je izjavila ponekada ima utisak kao da je on "sin koji se brine o svojoj staroj majci". Zajedno su snimili duetÀ quoi ça sert l'amour?.
Početkom 1963. Édith Piaf snima svoju poslednju pesmuL'Homme de Berlin.
Édith je umrla u Grasseu 10. oktobra, 1963. godine u svojoj 47. godini od unutrašnjeg krvarenja, kao poslediceraka jetre. Njeno telo je krišom prebačeno u Pariz i njena smrt je zvanično objavljena tek narednog dana, 11. oktobra, na dan kada je umro i njen prijateljJean Cocteau.
Zbog stila života koji je vodila katolička crkva, uprkos njenoj veri, nije odobrila versku sahranu. Édith je saranjena na grobljuPère-Lachaise (deo 97) u pratnji više desetina hiljada ljudi koja se kretala od bulevara Lannes do groblja. Aznavour se kasnije priseća da je njena sahrana bio jedini put posleDrugog svetskog rata kada je saobraćaj u Parizu potpuno stao[1].
