Омбудсман је особа или институција која је задужена да представља интересе јавности истражујући или одговарајући на притужбе на злоупотребе или повреде права.[1][2][3] Мада омбудсмана постављају владе или парламенти, он има значајан ниво независности у свом деловању. Омбудсман је први пут уведен уШведски парламент1809. године у циљу контролеизвршне власти. Речомбудсман у шведском језику означава особу која „има слуха за народ”. Овајпарламентарни повереник имао је за задатак да спречи да краљ и влада игноришу законе. Омбудсман би користио овлашћење да од извршне власти захтева извештаје о примени закона, као и овлашћење да покреће одговарајуће поступке ради утврђивања одговорности управних службеника.
Данас је омбудсман инокосни државни орган који се стара о заштити и унапређењу људских слобода и права.
Прототип омбудсмана је можда процветао у Кини токомдинастије Ћин (221. п. н. е.), а касније уКореји за време династијеЧосон.[4] Положајтајног краљевског инспектора, илиamhaeng-eosa (암행어사,暗行御史) био је јединствен за династију Чосен, где је прикривени званичник кога је директно именовао краљ послат у локалне провинције да надгледа владине званичнике и брине о становништву док путује инкогнито.Римски трибун је имао неке сличне улоге, са овлашћењем да стави вето на акте који су повредилиплебејце. Још један претходник омбудсмана био јеDiwān al-Maẓālim (دِيوَانُ الْمَظَالِمِ) који изгледа да сеже до другогхалифе,Омара (634—644), и концептаQaḍī al-Quḍāt (قَاضِي الْقُضَاةِ).[5] Такође су потврђени у Сијаму, Индији, династијиЉао (Китанско царство), Јапану и Кини.[6]
Аутохтонишведски,норвешки идански термин,ombudsmand је етимолошки укорењен устаронордијској речи умumboðsmaðr, која у суштини значи 'представник' (са речјуumbud/ombud што значи 'пуномоћник', 'адвокат'; то јест, неко ко је овлашћен да делује за неког другог, значење које још увек има у скандинавским језицима). У данскомЗакону Јиланда из 1241. израз јеumbozman и конкретно означава једног краљевског државног службеника у сто. Од 1552. користи се и у другим нордијским језицима као што суисландски ифарскиumboðsmaður, норвешки оombudsmann/ombodsmann и шведскиombudsman. Опште значење је било и отприлике остаје 'човек који представља (некога)' (тј. представник) или 'човек са налогом (од некога)' (комесар). Мањина која говори шведски у Финској користи шведску терминологију. Различити облици суфикса-mand,-maður, и тако даље, само су облици које уобичајена германска реч коју представљаенглеска речman има у различитим језицима. Дакле, модерни облик множинеombudsmen од енглеске позајмљене речиombudsman је етимолошки разуман; али и благи протестЕмили О'Рејли када је први пут изабрана за омбудсманаИрске:
Бићу омбудсман, али нећу имати потешкоћа да будем називана и било како друго.[7]
Употреба термина у његовој савременој употреби почела је у Норвешкој, а након тога је уследила Шведска сашведским парламентарним омбудсманом који је успостављенвладиним инструментом из 1809. године, да заштити права грађана успостављањем надзорне агенције независне одизвршне власти. Претходница шведског парламентарног омбудсмана била је Канцеларија врховног омбудсмана (Högste Ombudsmannen), коју је основао шведски краљКарло XII 1713. Карло XII је био у егзилу уТурској и требао му је представник у Шведској да осигура да судије и државни службеници поступају у складу са законима и својим дужностима. Уколико то нису учинили, Врховни омбудсман је имао право да их гони за немар. Године 1719, Шведска канцеларија врховног омбудсмана постала јеканцелар правде.[8]Парламентарни омбудсман је основан 1809. године од стране шведскогРиксдага, као паралелна институција са још увек присутним канцеларом правде, одражавајући концептподеле власти који је развиоМонтескје.[8]
Уопштено говорећи, омбудсман је државни службеник који је именован да врши проверу владиних активности у интересу грађана и да надгледа истрагу притужби на неприкладне активности владе против грађана. Ако омбудсман сматра да је притужба утемељена, проблем може бити отклоњен или се објављује извештај омбудсмана са препорукама за промене. Даље обештећење зависи од закона дотичне земље, али то обично укључује финансијску компензацију. Омбудсмани у већини земаља немају овлашћења да покрену судски поступак или кривично гоњење на основу жалбе. Ова улога се понекад назива и „трибунска” улога, а традиционално су је испуњавали изабрани представници — термин се односи на древне римске „трибуне плебејаца” (tribuni plebis), чија је улога била да заступају у политичком процесу обичне грађане.
Највећа предност омбудсмана је у томе што он или она разматра жалбе изван државне институције која је потенцијално извршила прекршила, чиме се избегава сукоб интереса својствен самополицији. Међутим, систем омбудсмана се у великој мери ослања на избор одговарајуће особе за функцију и на сарадњу барем неког ефективног званичника из државног апарата. Институција је такође критикована: „омбудсмани су реликти апсолутизма, осмишљени да испеглају најгоре неумерености административне самовоље, а да притом задрже нетакнуте структуре моћи.”[9]
У законодавствима широм света нормиране су различите организације ове институције (у Аустрији је ова институција колегијално тело) као и различити називи за омбудсмана: „бранилац народа” —Defensor del pueblo у земљама шпанског говорног подручја, као што су Шпанија, Аргентина, Перу и Колумбија; „парламентарни заступник за администрацију” —Parliamentary Commissioner for Administration, Шри Ланка, Велика Британија; „заштитник становника” —Protecteur du Citizen, Канада; „бранилац грађана” —Difensore Civico, Италија, и „заштитник грађана” у Србији.
У правни поредак Републике Србије институција Заштитника грађана уведена је 2005. године када је донетЗакон о Заштитнику грађана. Постојање ове институције потврђено је иУставом Републике Србије из 2006. године.
Заштитник грађана поступа у оквиру Устава, закона, других прописа и општих аката као и ратификованих међународних уговора и општеприхваћених правила међународног права.
Посебну пажњу посвећује заштити: права припадника националних мањина, права детета, права особа са инвалидитетом, права лица лишених слободе и равноправности полова.
Он поступа по притужби грађана (усменој или писменој притужбиСлужби заштитника грађана, која по правилу не сме бити анонимна, и мора битикрајње средство) или по сопственој иницијативи, по питањима везаним за непрописан рад: органа управе,републичког јавног правобраниоца, односно органа и организација која врше јавна овлашћења. Притом се у обзир узима и обавеза наведених органа да при поступању са странкама поступају са савесношћу, стручношћу, непристрасношћу, делотворношћу, уз етичност и неизбежно поштовање достојанствености странке.По пажљиво размотреној притужби заштитник грађана је овлашћен да на увиђене пропусте упозори надлежне органе и затражи од њих да пропусте исправе. Уколико то не учине он може предузети радикалније мере као што су обавештавање Скупштине, Владе и јавности, односно препоручивање да се утврди одговорност руководилаца органа управе. Осим овог процесног овлашћења заштитник грађана има пре свега саветодавна овлашћења у области унапређења људских права, делујући превентивно и едукативно.
Заштитник грађана није овлашћен да контролише рад председника Републике, Владе, Народне скупштине, Уставног суда и судова и јавног тужилаштва.
^„ombudsman”.The American Heritage Dictionary of the English Language (5th изд.). Boston:Houghton Mifflin Harcourt. 2014. Приступљено10. 5. 2019.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Lynch, Q.C., Jennifer, "The Federal Public Service Modernization Act: State of the Art Innovations in Conflict Management, " Canadian Government Executive, February 2004, p. 27
Lynch, Jennifer „Integrated Conflict Management Systems Emerge as an Organization Development Strategy” „Alternatives to the High Costs of Litigation”, C.P.R. vol. 21 no. May 3, 2003;
Lynch, J (јул 2001). „ADR and Beyond: A Systems Approach to Conflict Management,”.Negotiation Journal.17 (3).CS1 одржавање: Формат датума (веза)., Volume, p. 213.
Rowe, Mary P, „Organizational Systems for Dealing with Conflict & Learning from Conflict—an Introduction”; „Systems for Dealing with Conflict and Learning from Conflict—Options for Complaint-Handling: an Illustrative Case”; "An Organizational Ombuds Office in a System for Dealing with Conflict and Learning from Conflict, or 'Conflict Management SystemШаблон:'”; A Supplemental Chart "Analyzing Your Conflict Management System, " in Harvard Negotiation Law Review on line, at hnlr.org, 2009.
Miller, David, Staff Ombudsman, World Health Organization, Managing Cultural Differences in an International Organization Conflict Management System, in Harvard Negotiation Law Review on line, at hnlr.org, 2009.
Bloch, Brian, ISKCON, Creating a Faith-Based Conflict Management System, in Harvard Negotiation Law Review on line, at hnlr.org, 2009.
International Ombudsman Institute (IOI) — representing 150 public sector independent ombudsman institutions on the national, state, regional and local level around the globe
