U nedelju 15. februara, na Sretenje, posle burnog, ledenog, snežno-kišovitog dana ispunjenog praćenjem studentskih skupova, najpre u Valjevu (u subotu), zatim u Kragujevcu, a na kraju u Orašcu, na red je došla i kultna emisija „Utisak nedelje“.
Tema je bila stanje zdravstva u Srbiji, a neposredan povod dve tragične smrti u istom gradu, u istoj bolnici i na istom odeljenju. Nažalost, posle operacije trećeg krajnika, pod još nerazjašnjenim okolnostima, preminula je devojčica od četiri godine i mladi čovek od 38 godina. U toj bolnici i na tom odeljenju uvedena je prinudna uprava, obustavljene su sve operacije krajnika do daljnjeg, a istraga je u toku. Za obe smrti čekaju se rezultati obdukcije, pa se o konkretnim uzrocima ove tragedije nije mnogo govorilo.
Kontekst je, međutim, bio mnogo širi. Učesnici emisije, dva profesora, infektolog i klinički farmakolog, i doktor specijalista ortopedije, ogolili su do kostiju katastrofalno stanje zdravstvenog sistema u Srbiji, koji rapidno propada najmanje dve decenije unazad. Stiče se utisak da se sistematski radi na urušavanju državnog zdravstva i njegovoj jasnoj privatizaciji. Situacija je, međutim, izmakla kontroli: ni privatne ordinacije ni veliki privatni sistemi ne mogu da pokriju potrebe stanovništva koje je sve starije i sve bolesnije.
Oni koji rade u zdravstvu ili ga pažljivo prate uglavnom poznaju stanje, ali su i njih izneti podaci dodatno zabrinuli. Većina građana se makar jednom susrela sa ozbiljnim problemima u sistemu, pa su loša iskustva postala pravilo, a dobra izuzetak. Pojedina pozitivna svedočenja gledalaca koji su uspeli da se uključe u emisiju, pokazala su da nada još uvek postoji.
Kao jedan od najvećih problema istaknut je dramatičan nedostatak zdravstvenih radnika svih profila, koji se iz godine u godinu produbljuje. Poražavajuće zvuči podatak da Srbiju godišnje napusti oko 600 lekara. Samo u Sloveniji postoji udruženje lekara iz Srbije sa oko 450 članova. Lekari odlaze najčešće u Nemačku, skandinavske zemlje, ali i u SAD i Kanadu. Mnogi prelaze i iz državnog u privatni sektor. Procene govore da Srbiji nedostaje nekoliko hiljada lekara specijalista, najviše anesteziologa, radiologa, pedijatara, patologa, ali i lekara opšte prakse, koji bi trebalo da budu stub uređenog zdravstvenog sistema. Ništa manji problem nije ni još mnogo veći nedostatak medicinskih sestrara i tehničara, koji takođe odlaze, a na njihovo mesto se primaju prekvalifikovani trgovci, kozmetičarke, frizerke…bez medicinskog znanja i iskustva.
Sagovornici su se tokom emisije, slagali u većini stavova, ali ne u svemu. Najveću pažnju je, kao i obično, privukao šarmantni i elokventni profesor, za koga kažu da je miljenik žena, što u ovoj priči nije bez značaja, jer žene češće imaju izuzetno razvijenu moć zapažanja. Međutim, osim u stručnim krugovima koji bolje poznaju njegov rad i javne nastupe, većini gledalaca promaklo je nekoliko važnih stvari.
Posle smrti četvorogodišnje devojčice, predsednik Republike izjavio je da je istraga u toku i da ne treba donositi preuranjene zaključke niti unapred tražiti krivca. Da je na tome ostalo, izjava bi bila primerena ozbiljnom državniku. Međutim, dodao je da je lekar koji je operisao devojčicu „blokader“ i da je taj lekar za samog predsednika izjavio da su mu „ruke krvave“. Istovremeno je rekao da o tome ne želi da govori, ali je izjava postala viralna. Na pitanje voditeljke da prokomentariše tu izjavu, šarmantni profesor je rekao da je to verovatno „omaška“, odnosno nehotična i „ishitrena“ izjava!?
Drugi sagovornik se s tim nije složio i naglasio je da se kod našeg predsednika ništa ne dešava slučajno i da njegove reči treba shvatiti vrlo ozbiljno.
Šarm, elokventnost i pomirljiv ton često stvaraju utisak razuma. Ali upravo zbog toga javnosti ponekad promiče suština. Kada predsednik države lekara koji je operisao dete označi kao „blokadera“, to nije ishitrena reakcija, već ozbiljno targetiranje jednog čoveka i cele profesije. Nazvati takvu izjavu „ishitrenom“ znači relativizovati ozbiljan pritisak na samog lekara i sve druge lekare za koje se može reći da su „blokaderi“ za razliku od drugih koji su „lojalisti“ aktuelnom režimu.
Nedavno smo bili svedoci i drame oko smene dekanke Medicinskog fakulteta i postavljanja druge profesorke u v.d. status. Ovaj događaj je izazvao ogromnu buru u akademskoj i široj javnosti, jer je dekanka smenjena na potpuno nezakonit i neregularan način sa izmišljenom „krivicom“ za koju je i sud dokazao da ne postoji. U takvim, više nego delikatnim i važnim situacijama nije moguće ostati „izvan i iznad svega“. Tada se mora jasno izabrati strana.Makar u akademskim krugovima koji su upućeni u problematiku i procedure.
Pozivanje na reagovanje institucija zvuči razumno samo ako institucije zaista postoje i štite zakon i profesiju. Kada one ne funkcionišu ili su pod političkom kontrolom, takav odnos i poziv postaje način da se ništa ne uradi. Kompromisi postoje, ali postoje i granice. Kada se ta granica pređe, kompromis prestaje da bude razumnost i postaje odustajanje od etičkih i moralnih normi i principa i postaje saučesništvo.
Posebno zabrinjava kada takav stav dolazi od profesora koji je nedavno izabran za člana Etičke komisije Medicinskog fakulteta.
Zato se nameću i neka važna pitanja na koja bi profesor trebalo da odgovori: kako se našao u takvoj komisiji, zašto je prihvatio članstvo nakon što je većina prethodnih članova podnela ostavke i zašto se mesecima nije oglašavao povodom ponižavanja, progona i otpuštanja uglednih lekara, profesora univerziteta, uključujući i sekretarku fakulteta koja je dobila otkaz, koju su studenti nedavno javno podržali i koja je bila jedna od govornica na skupu povodom dana državnosti u Orašcu. Koje institucije treba da reaguju? Koje su to„dve struje“ koje profesoru nisu simpatične?
I najvažnije: šta je sporno u insistiranju na zakonitosti, autonomiji univerziteta i sprečavanju političkog uticaja na organe upravljanja fakulteta?
U vreme kada su brojni lekari i profesori univerziteta izloženi neviđenim pritiscima, etičke institucije bi morale da budu stubovi i zaštita profesije, a ne njena formalna kulisa. Studenti su, izgleda, to prepoznali i šarmantnog profesora nisu stavili na svoju izbornu listu, uprkos tome što ih je verbalno podržavao, a to je nešto što je ovog profesora vrlo pogodilo.
U kriznim vremenima ne pamti se ko je bio najšarmantniji ili najumereniji, već ko je jasno stao u odbranu profesije. Bez kalkulacija i sa bezbedne distance.
Neutralnost tada nije obična neutralnost. Ona je izbor ravan saučesništvu koje se vešto prikriva. A profesor o kome je reč mnogima jeste šarmantan. Upućeni, međutim, znaju da je i veoma ambiciozan. Dovoljno da ne propušta prilike za ostvarenje svojih ciljeva. Šansu da bude na studentskoj listi je definitivno izgubio. Druge, lične ambicije, svakako će pokušati da ostvari. U vremenima kada institucije ne funkcionišu, uticajni pojedinci, intelektualci postaju poslednja linija odbrane profesije. Zato je pitanje stava važnije od svakog šarma, funkcije ili ambicije.
Na kraju ne ostaje pitanje ko je bio prijatan, već ko je bio pouzdan.
